Blogovanje

Zašto besni malo dete?

Ko bi rekao da jedno dete od godinu i 8 meseci može biti tako energično? Odakle joj toliko snage, odakle toliko upornosti? Znam, jednog dana ću biti srećna što imam decu sa stavom. Dva komada! Biću srećna što nisu povodljivi, što imaju svoje JA i jasno ga izražavaju...ali brate mili treba ostati normalan do tada! Mislim da će me svi roditelji razumeti sada, ovo je nešto što je poznato mnogima. Ne znam da li je zato što je u pitanju devojčica ( pa kao i svako žensko mora nešto da komplikuje) ali otprilike, razlozi za bes kod moje ćerke su sledeći:

- ne želim da joj crtam mačku,

- crtam joj mačku ali nedovoljno brzo za njen ukus,

- ne stižem da nacrtam onoliko mačaka koliko je ona zamislila za kratko vreme,

- ne dam joj da jede plastelin,

- ne dam joj smoki za doručak,

- ne dam joj da mlati štapom oko svoje glave,

- ne dam joj da juri pse lutalice ( čitav čopor),

- brat ju je pipnuo,

- ne dam joj da crta flomasterima po zidovima u trpezariji ( jer je dnevna soba već iscrtana),

- ne dam joj da pojede celu kesu bombona,

- prolaznici joj se dive i obraćaju joj se,

- ne može da nosi 3 bebe igračke odjednom,

- nerviraju je kratke nogavice,

- hoće da je češkam,

- neće da je češkam,

- ne dam joj sprej za nos kao igračku,

- hoće da vozi biciklo po kući,

- brat ne sme da pipne to biciklo,

- hoće da miriše bratu noge a on joj ne da,

- hoće da joj čitam 15 priča istovremeno,

- ne dam joj da cepa knjige,

- hoće da je podignem,

- hoće da je spustim,

- ne dam joj da prevrne televizor,

- ne dam joj da sedi na pločicama,

- ne može da skine čep sa flomastera,

- ne dam joj da stiska dugmad po veš mašini,

- moram i njoj da lakiram nokte,

- ne mogu da je djiham ceo dan,

- sela sam da jedem,

- ne dam joj da popije dva soka jedan za drugim,

- hoće ona da se javi na telefon i da priča,niko drugi ne sme.

....

Tako da, dragi roditelji saborci, niste sami! Ima nas još koji svakodnevno ludimo. :)

Rodili smo ih da ih volimo a ovakvi momenti su tu da začine naš život.

Šta biste dodali na ovaj spisak za izludjivanje mama i tata? Šta vaši mališani rade? Pišite mi da delimo iskustva. :) 

 Supermama

Rizikujući da zvučim pretenciozno, moram da kažem da sam ja jedna prava Supermama. Onako baš,baš! Za to su zaslužne određene karakteristike koje krase svaku Supermamu i ja ću ih stručno nabrojati.

BRZINA:

-Ona se ogleda u uspavljivanju. Ali ne dece,ne. Već mame,tj.mene. Mogu da zaspim za tri i po sekunde bilo kad,bilo gde,bilo kako;

-Brzo mi  zagori ručak takođe. To je prosto nešto neverovatno. Samo što stavim šerpu na šporet- a deca,a kuća,a malo fejzbuk i gle čuda,ručak ode dođavola;

-Hlađenje kafe. Užas živi! Ja ne znam kako mi to uspe, koje to sposobnosti imam da na kafu redovno zaboravim ali večito je pijem hladnu;

-Flekanje odeće. Ma majstor sam pravi a te moje moći su izgleda i moja deca nasledila od mene. Dnevno operem tri mašine veša. Ljubi ih majka!;

-Buđenje dece. Koliko god da ležim pored njih kad ih uspavam probudiće se onom brzinom koliko je meni potrebno da ustanem iz kreveta i izađem iz sobe;

-Gubljenje muževljevih čarapa i rasparivanje istih. To je možda moja najveća moć od svih...redovno se dešava, događa se neverovatnom brzinom i praćena je muževljevom žalopojkom : „ Vazda kasnim Jelena!“.

SPONTANOST:

-Spontano zgazim baš na muzičku igračku kad krenem da ih skupljam baš u vreme kad deca spavaju!;

-Spontano krenem da lupam na vrata terase i da se derem pa da me komšije čudno gledaju jer me je moj dvoipogodišnji sin zatvorio na terasi dok sam širila veš a on za to vreme poliva smoki vodom i pravi kašu;

-Spontano lupim sebi šamar kad se iznerviram pa tako smirim samu sebe;

-Sasvim spontano krenem da brišem pokućstvo vlažnim maramicama kad mi se najave nenajavljeni gosti 5 minuta pre nego što treba da stignu;

-Spontano se zaplačem onako bez razloga i isto tako spontano krenem da se smejem.

SNAGA:

-Ne štedim svoja leđa u kakvom god da su stanju već điham decu po ceo dan. Kako da odolim na njihovo: „ Kika mama!“?;

-Isto tako( pod  izgovorom da bih u teretani imala isti napor), oboje ih držim u naručju dok igramo-a to je 30 kg!;

IZDRŽLJIVOST:

-Uvežbala sam organizam da ne moram da jedem do 2 popodne i ne,ne hvalim se tim! To je užasna,užasna navika;

-Mogu da guram kolica u kojima su oboje više kilometara a da se ne umorim;

-Skupim njihove igračke 750 puta dnevno bez zvocanja.

FLEKSIBILNOST:

-U kupatilu sve radnje obavljam javno. Sve! Sa otvorenim vratima i uz publiku. Često i sa otvaranjem tuš zavese dok se tuširam uz uzvik: „ Vidi mama,vidi!“ I to je ok.;

- Mogu da meditiram na jednoj nozi samo da imam 5 minuta mira;

-Ako će deca da mi pojedu sve a hranjenje treba da se obavi u dnevnoj sobi-neka bude tako. Nisam pristalica toliko krutih pravila;

-Dajem deci i slatkiše. Da,dajem. Umem to da uradim i pre ručka. Ovim rizikujem da me napadnu pristalice zdrave i hrono ishrane ali gospodo ,ne brinite! Deca su mi zdrava,jaka i napredna.  Časna reč!;

-Kad ne možemo da idemo u igraonicu,napravimo igraonicu kod kuće. Samo rastu- rimo pola dnevne sobe i celu garnituru ali najbitnija je dečja sreća;

TRADICIJA:

-Moja deca jedu i pasulj, i kupus i sarmu. Nije fensi kao acai bobice sa prelivom od manga i papaje ali mi držimo do tradicije i jakih jela;

-Za svaku slavu,praznik i proslavu se tradicionalno posvadjam sa svima a deca se razbole.

KREATIVNOST:

-Umem da napravim deci kućicu od raznih stvari i predmeta za tili čas;

-Ne mrzi me da im održavam lutkarske predstave u bilo koje doba;

-Puštam ih da mi lakiraju nokte flomasterima;

-Crtam sinu brkove i tako ga puštam u javnost . Ipak je on Crnogorac!;

-Izađem napolje sa 10 šarenih šnalica u kosi jer zaboravim da sam ih tu stavila.

I eto. Sedam veličanstvenih karakteristika svake Supermame. Ne postoji takav super junak kao što je Supermama jer iza nje stoji bezgranična superljubav prema svojoj deci a to je, priznaćete, najveća moć na svetu. 

O ženama i prljavim trikovima

Moja baba-tetka je žena koja je vrlo modernih shvatanja za svoje doba. Što bi se reklo-žbir. Još kao devojčica je bila divlja i neuhvatljiva. Kada napravi belaj i kad je majka pojuri a ona pravo preko kapije i udri u beg. Dodje kući uveče kad je sigurna da je majku prošla ljutnja, u vreme kad se majka već dovoljno zabrine za nju. Kako nije bilo maskare u to vreme, bar ne na selu, ona je svojom pljuvačkom uvrtala trepavice da budu duže. Svi su je momci jurili a ona sa svojim voljenim pobegla na bicikli. I imali su dugovečan i srećan brak. Kada je teča preminuo ona je ostala sama u svojim 60-tim godinama, skoro pa kao dete bez njega. Velika ljubav,velika bliskost. Nisu imali dece, nisu mogli... A proživeli su život kakav većina od nas može samo da sanja. U to hipi vreme su kombijem obišli dosta zemalja i radili svuda. Svašta videli, svašta doživeli. I imali su skladan brak pun poverenja. Ona nije žena koja je ljubomorna niti bi ikad napravila neku scenu. Nije taj tip a i kako mi je jednom ispričala,dogadjaj iz mladosti ju je naučio kako treba da radi. Kada je bila devojka, svidjao joj je jedan momak. Kako je tu trebalo nešto da se desi, pridje joj jedna drugarica i kaže joj kako ona, iz pouzdanih izvora  zna da taj momak i dalje noću mokri u krevet. Tetki se to zgadi i naravno, više nije htela ništa da ima s njim. Kad nije prošlo malo vremena eto ti te njene drugarice kako se udaje baš za tog momka! Pridje joj moja tetka i pita je- pa kako to da se udaješ za njega kad mi reče da mokri u krevet? A ova će njoj kao iz topa; " Meni će da piša, neće tebi!"
Dakle,veoma prljav trik. I to je moju tetku naučilo da žena ima raznih. I da više ne naseda ni na šta što čuje.
Tako je,jednom prilikom, kao već zrela žena koja je dugo godina udata, imala zanimljivu scenu na ulici. Zaustavlja je poznanica da joj kaže da zna da moju tetku vara muž, i to joj kaže sa kim je navodno vara. A moja tetka će njoj; " Ne brini se, ti si sledeća. Taman voli tako punačke!"-i okrete se na peti i ode. Njena poznanica ostade za njom rasčepljenih usta od čuda.
Prosto savršeno snalaženje u trenutku. Ne znam kako bih ja postupila... Mislim da se ne bih snašla kao ona i verovatno bih se posvadjala sa dotičnom. Ali ne treba tako, već ovako pametno i odmereno.
Žena stvarno ima raznih. I svaka živi neko svoje uverenje. Ne mora da znači da svaka laže,možda neka stvarno sazna da nekog muž vara pa bi da joj to kaže. U svakom slučaju, treba zadržati dostojanstvo i odmerenost. Ne tući se na ulici kao što bih verovatno ja uradila, ili bih se bar posvadjala a ton bih povisila sigurno. Ne treba biti naivan i verovati u sve što ljudi kažu.
Zato žene, ne budite plahovite. Ne budite kao ja. Budite kao moja baba-tetka! 

Spoznaja  

Desi se neočekivano,nekako odjednom, da shvatiš neke stvari. Dese ti se neki ljudi sa svojim razmišljanjima, dese se neke pametne knjige koje te inspirišu, dese se neki momenti u životu kad kažesš: ok,to je to, neću više ovako!

Desi se obično kad osetiš zamor svim i svačim i kad shvatiš da bezrazložno gubiš svoje živce i snagu. Kad shvatiš da se trošiš zbog nekih stvari na koje ne možeš da utičeš niti da ih promeniš. Kad shvatiš da nešto nije deo tvog života.

Desi se promena u tebi jer postaneš umorna od svega lošeg pa poželiš da se probudiš i da na dalje vidiš stvari drugačije.

Tako se desila ta promena i meni. Spoznaja da gde god se nalazim na ovom svetu ljudi ima i dobrih i loših i da je samo na MENI koje ću da primećujem. JA sam ta koja bira šta će da gleda,kako će da gleda,kako će da vidi,šta će da uradi...Hoću li videti svetlu stranu ili tamnu? I rešila sam...dosta je bilo tamne strane. Umorila me je. A nikakvog pravog razloga nisam ni imala! Valjda sam navikla da budem gundjalo. Vreme je za ružičaste naoćare! Ma šta ružičaste-i žute,i narandžaste,i šarene...samo ne više sive. Ja sam sada nova JA, ona koja se smeje,koja uživa u životu i svojoj porodici,ona koja na tudje gluposti samo slegne ramenima,ona koja na bezobrazluk opsuje i nastavi dalje umesto da lupa glavu ceo dan sa tim. Ja sam ona kojoj više nije bitno jesam li sve stigla da uradim ili ne i kojoj je bitnije maženje sa mužem nego peglanje. Ja sam ona kojoj nije bitno jesam li usisala sve dok me deca napadaju u igri i grohotom se smeju.

Stara Ja bi sada pisala o bezobrazluku u saobraćaju i tipu koji nas je zamalo zgazio na pešačkom, o komšinici sa sprata iznad koja pere veš noću zbog jeftine struje pa mi njena veš mašina tandrče iznad spavaće sobe u kojoj,naravno,uspavljujem malo dete; o komšijama ispod koji su tri noći zaredom bušili nešto ; o kafančini u blizini koja često pušta glasnu muziku....i o još mnogo toga negativnog.

Nova Ja biram da pišem o nekim lepšim temama jer sam naučila da sve ono malopre opisano NE MOGU da promenim. I zašto da se onda nerviram?  I zašto da gledam šta rade drugi ljudi i kako se ponašaju? Ne dam nikome da ugrozi ni mene ni moju porodicu a ostalo me više ne zanima. Jesam li u pravu kad pomislim da neko nešto radi naopako ili ne-više nije bitno. Svako ima svoje odgovornosti i svako će da žanje onako kako je posejao. Nova Ja je svesna toga i zato gleda samo sebe i svoju porodicu.

I lakše je tako. Lepše. Život je divan! Ne opterećivati se stvarima na koje nemaš uticaja i traženje samo onog dobrog i lepog u sebi,u drugim ljudima i u svemu što te okružuje. 

 5 godina ljubavi  

             

Srećo moja!

Danas je tačno 5 godina otkako smo se upoznali a uskoro ce biti i 5 godina kako smo zajedno. Pre tačno 5 godina moja sestra je pala i povredila nogu dok sam ja panicila a ti si bio jedini koji je prisao da nam pomogne. Iako smo odbile pomoć sudbina je imala drugacije planove. Tako da si u ovo vreme ti pao na fudbalu i slomio nogu jer nam je definitivno bilo sudjeno da se taj dan opet sretnemo, ovog puta u bolnici. Pre tačno 5 godina na današnji dan počinje najlepsa ljubavna priča...

Secam se nemira u grudima koji sam osetila kad si otišao svojim putem tad kad smo odbile da nas voziš u bolnicu. Nesto mi je govorilo da smo trebale da krenemo. Valjda te je moja duša prepoznala pa se uplašila da te vise neće naći. A tek sreća kad sam te pronašla opet nakon susreta u bolnici! Tada kreću nase duge prepiske. Od prvih dopisivanja si mi u telefonu memorisan kao MUZ MOJ i tako je ostalo do dana današnjeg. Znala sam da si ti taj, znala sam da si Gospodin Pravi. Tih prvih nedelja dok si bio u gipsu dopisivali smo se Non stop, secas li se? Ležala sam pokrivena jorganom preko glave i slušala Perper dok se dopisujemo... Zaljubila se do koske! I verovala. Od početka sam verovala da cemo zauvek biti zajedno, da cemo prebroditi sve prepreke i ostvariti svoje snove. Da cemo disati kao jedno, biti najbolji tim, imati decu i nas dom.

I za ovih 5 godina svašta smo preturili preko glave. Vezu na daljinu, sumnju drugih, čekanja, 3 selidbe, razne probleme ali sve je vredelo jer smo ispunili sve ono o čemu smo od početka maštali. Imamo dvoje predivne dece, dva andjela i dva razloga za osmeh. Imamo nas krov nad glavom, imamo solidna primanja i sto je najbitnije - i dalje imamo jedno drugo!

Hvala ti srećo sto si najbolji muž na svetu! Hvala ti sto me voliš ovako tešku i sto nikada nisi odustao od mene. Hvala ti sto si me podsecao da smo jedno drugom bitni isto koliko su nama deca onda kada sam ja to zaboravljala. Hvala ti sto si me uvek razumeo i trpeo onda kad sam ja kao pravo ludo žensko terala inat. Mnogi vremenom zaborave da se vole. Hvala ti sto nisi dozvolio da i mi zaboravimo. Hvala ti sto nisi dozvolio da utonemo u brigu o deci toliko da postanemo samo mama i tata a da zaboravimo na ono muž i žena. Hvala ti sto i dalje zajedno maštamo o svemu i svačemu i planiramo raznorazne avanture za budućnost. Hvala ti sto mi stavljaš osmeh na lice svaki dan. Hvala ti sto mi nikad ne izazivaš suze i sto mi te iste, nečim drugim izazvane, brišeš. Hvala ti sto imaš jak i siguran zagrljaj a nezne i meke dodire. Hvala sto mirišeš na ljubav. Hvala za tople reci koje hrane moje srce i moju dušu. Hvala ti sto si najbolji otac našoj deci kojeg sam mogla da poželim. Ti si naša snaga i nasa vodilja. Ti si primer deci, njihov učitelj i najbolji prijatelj. Neko na koga ce moći da se oslone i neko kome ce moći da veruju. Kad gledam vas troje srce mi je puno i ništa mi vise u životu ne treba!

Samo nastavi da budeš nasa zvezda vodilja, nasa snaga i ponos, nasa ljubav.

Volim te srećo i sad i narednih 95 godina i zauvek! ❤️❤️❤️

 Dete Sunca   

      Draga dušo!

Ti si dete Sunca. Dok si bila dete znala si to. Samo si negde usput, s godinama to zaboravila…

Deca Sunca se prepoznaju medjusobno. Prosto je- svako dete je dete Sunca. To znači da smo iskreni,dobri,plemeniti. Da umemo da saosećamo,da nam je bitna i tudja dobrobit. Umemo da se radujemo svakom danu bez razloga. Jednostavno smo srećni i zahvalni već ujutru što imamo pred sobom jos jedan dugačak dan za smeh i igru.

 Sećas li se kako ti je ovaj svet bio predivno mesto?

 Kako je cveće mirisalo a trava imala onu tamno zelenu boju?

 Kako si čkiljeći gledala u Sunce i govorila mu “ volim te”? Kako si ga prizivala kad su bili oblačni dani? Tada niko nije gundjao što je oblačno, niko nije bio mrzovoljan što se Sunce sakrilo. Samo bismo ga prizivali kad ga nema.

Znam Dušo, godine su to pojele…

Nisu samo tebi,znaj. Mnogo je dece zaboravilo na svoje Sunce. Mnogo mu je njih okrenulo ledja.  Umesto svetlosti Sunca u srce se usade sumnje,strah,brige…

Najgore je kad sumnjaš u sebe, Dušo. Tada misliš da nisi vredna, da su svi drugi bolji, da ništa ne znaš... Kada misliš da nemaš svrhu, da je tvoj život promašaj...e tada Dušo gubiš najviše! Gubiš kontakt sa sobom,sa svojom suštinom.

Tada se u srce useli još sumnji, još straha.

Od straha od greške zatvaraš sebe u čauru prividne sigurnosti i čak i ne pokušavaš da saznaš dokle možeš da stigneš! Veruj mi Dušo, obično je to mnogo više nego što misliš!

Nije to jedini strah koji dobiješ s godinama... Počneš da se plašiš i drugih ljudi i mogućih povređivanja. Umesto poverenja imaš sumnju u nečije dobre namere. Štitiš se na sve načine i braniš. Otuđuješ se jer je tako lakše. Ako si sigurna u svojoj čauri ko te može povrediti?

Niko Dušo. Niko osim tebe same! I upravo to i radiš. Da, upravo sada. 

Čega se plašiš Dušo? Koja je to sila jača od tvoje unutarnje? Zašto bi iko mogao da naruši tvoj unutrašnji mir?

Zašto drugima daješ dozvolu?

Zašto si dozvolila da ugasiš svetlo?

Pogledaj se Dušo. Iskreno i duboko. U tebi još čuči ono dete. Veruj mi, tu je! Samo dobro pogledaj. Dete Sunca je još u tebi. Samo se sakrilo,kao što se Sunce nekada krilo ali ti ga tada nisi napuštala. Čekala si ga da se vrati. Zbog čega na sebe zaboravljaš?

Smeješ li se još? Umeš li da se raduješ? Da voliš? Da živiš?

Ključ je samo u tvojim rukama. Otključaj srce opet. Bez straha i zadrške.

Ljudi se teše govoreći da se od sudbine ne može pobeći, lakše je misliti da ne možeš na nešto da utičeš. Istina je sasvim drugačija. Ti si odgovorna za svoju sreću Dušo,samo ti!

Sudbina je da svi imamo Sunce. Tvoj je izbor hoćeš li gledati u njega ili u oblake? 

Kojim ćeš putem krenuti Dušo? Izbor je samo tvoj. 

Želiš li opet radost u svom životu? Sreću samo zato što postojiš?

Prihvati sebe Dušo sa svim svojim stranama! Nauči da voliš sebe baš takvu kakva jesi, savršena u svom postojanju. Nauči da ima i lepih dana i onih manje lepih i da je to u redu. Ali da su početak i kraj svakog dana naši izbori!

Nauči da ujutru osetiš zahvalnost za sve što si doživela juče i zahvalnost za sve što ćeš doživeti danas. Samo tako stvaraš  lepo sutra.

Prigrli svoje emocije. One su tvoj putokaz. One ti govore šta tačno treba da radiš.

Veruj sebi i svom osećaju. Samo tako nećeš pogrešiti. Ne strahuj od tuđih mišljenja. Ništa na ovom svetu nije bitnije od onoga šta ti misliš i šta ti osećaš.

Nisi sama Dušo! Pogledaj oko sebe i videćeš još mnogo duša sličnih tebi.

Ovaj svet je predivno mesto! Mi ga takvim stvaramo.

I ne brini, ako se opet osetiš usamljeno i tužno znaj da Sunce uvek nađe svoj put!          

 Gde se kloniraju mame?    

   
Veliki nedostatak male razlike medju decom je taj sto oboma podjednako trebaš a oboje  imaju različite potrebe. Oboje su mali i njihove potrebe su podjednako važne i teško je fizički stići sve. Sto je još bitnije oboje trebaju tvoje vreme, ljubav i pažnju, oboje hoce da se igras sa njima, oboje hoce tvoju posvećenost.

Onda se u tebi radja jedna velika azdaja- krivica! Strah da si jedno od njih zapostavila i krivica zbog toga. I veruj mi- nemilosrdna je!

To se događa apsolutno svaki dan. Bar je meni tako. Ljubim jedno pa trčim odmah da ljubim i drugo. Kad se obraćam jednom brzo se okrećem i drugom. Gledam da ih hranim istovremeno jer su onda koristi višestruke ali to nije uvek moguće. Prepodne tata izvede sina napolje dok ja ostajem kući sa cerkom ( ima tu obaveza i oko kuće) pa me onda grize savest zašto ga ja nisam izvela u park, hteo je da se igramo! Pa se naljutim na muza ni krivog ni dužnog i sledece dan ga ja izvedem prepodne dok on čuva cerku. Lako je pogoditi- onda me grize savest zbog nje jer je bila kenjkava i najlakše se smiri uz mene. Onda stanem pa mantram kako sam ja dobra majka, kako je sve ok, kako dajem svoj maksimum za oboje i radim sve kako treba.

Ne drži me to dugo, kreće mi nervoza oko popodnevnog uspavljivanja i frustracija zašto ne mogu oboje da ih uspavam ja vec opet jedno ja a drugo muž. Naravno dešava se da oni ne zaspu i da on mora na posao pa na kraju moram ja da ih uspavam oboje a to se nekad produži do u nedoba ili čak i ne zaspu pa se onda nerviram sto ih nisam uspavala, osecam se nemoćno i razmišljam koliko ce oni biti nervozni od nespavanja.

Ručak, pranje vesa, širenje vesa, usisavanje,čišćenje itd. Sve je to na nekom čekanju jer želim da se igram sa njima kad me zovu. Nekad oni budu na čekanju jer se u kući desi armagedon pa prosto moram da završim ono sto me čeka. U svakom slučaju eto opet aždaje. Osecam kako me steže osecaj da nesto nisam stigla. Pa odlazak napolje. Ni tu ne mogu sinu da se posvetim i da se igram čega on hoce jer je cerka u kolicima i trebam i njoj.

A najgore mi je nekako uveče. Uspavljivanje, maženje, ušuškavanje u krevet. Priča za laku noć. Jedno dete to preskoči sa moje strane. Trudim se da sve bude podjednako, da se svaki drugi dan muž i ja smenjujemo. Beba je sad u fazi da se samo kod mene uspavljuje a onda starije dete trpi. A mene pokida krivica! I trudim se da nju strpam u krevet pre njega da i do njega stignem ali teško jer spavaju u isto vreme. Pa zurim, trčim i nerviram se. Trošim se i kidam se. Tata je divan i tu je za sve. Priča priču za laku noć, mazi i ceska. I zbog toga mi je mnogo lakše jer radimo sve jednako.

Moj problem su naučnici jer još nisu izmislili kloniranje. To trenutno vidim kao svoje najbolje resenje.

Do tad mi ostaje mantranje da je sve u redu, da stižem sve i da sam bas super mama. Da dajem svoj maksimum i da nijednom detetu ništa ne fali. Radila bih bolje da mogu, stvarno! Ali to je to, nema dalje. Iscrpela sam sve mogucnosti. Oni ce brzo porasti, znam. Neće se secati tih sitnica o kojima ja brinem i neće im biti bitno.

Ja samo želim da se secaju da je mama uvek bila tu za njih podjednako i da nema razlike.


A onu azdaju cu do tad vec nekako ubiti...

 Mamin i tatin ponos

Nas ponos su nasa deca, najlepsa i najbolja na svetu! Dve plavooke i nasmejane duše. Dve dobrice a u isto vreme dva nemirka.

Nas dvogodišnji sin koji mi se iz dana u dan menja u jednog velikog i pravog decaka pa ne mogu nekad da ga prepoznam. Pa se zacudim kako je do pre samo dva meseca bio bebast a sad vec raspravlja sa mnom. Zacudim se nekad kako on sa dve godine i 3 meseca zna toliko toga, kako na primer ima toliko strpljenja u prodavnici pa nikad ne pravi problem? Takvo je dete, mirno. Kako je do skoro bio stidljiv a sad izuzetno druželjubiv pa sam prilazi drugoj deci i ostvaruje kontakte. Oduševim se kad vidim u njemu zelju da nesto uradi sam! Kao kad mi je skoro sklonio ruke da ga ne držim dok je na velikom toboganu jer hoće i moze sam da se spusti. Pa onda kad je počeo da se penje uz tobogan onako da se penje po njemu a ne uz stepenice. Pustila sam ga srecna sto je i on malo podivljao - ne valja biti ni previše miran! 😀 Pa kad vidim da me imitira jer mu je eto, bas ta moja fora jako smesna pa danima to ponavlja. Pa kad nesto zapazi na ulici  sto je zanimljivo odmah mi to onako ljubopitljivo pokaze čekajući objašnjenje. Oduševljena sam sto vec neko vreme jede sam. Doduše samo ono sto on voli ali to je veliki uspeh! Super mi je kad ga gledam kako je srecan i ponosan na sebe jer ume sam da se nahrani. Divno je jer je saosecajan! Kad sam jednom prilikom plakala pred njim ( sto nije dobro) on mi je brisao suze, ljubio me, glasno protestvovao sto plačem i davao mi je svoju omiljenu plišanu igračku da me utesi. Ponosna sam na njega jer je divan brat svojoj sestri. Jer joj se svako jutro obraduje i skoči cim čuje njen glas. Sto mora i on da učestvuje u njenom presvlačenju i sto hoce i on da joj briše guzu. Ponosna sam na njega jer je veselo dete koje voli da igra. Ma obožava! Cim čuje muziku kreće djuskanje. To je jedan krajnje simpatičan pačji ples. 😀 A on je jedan krajnje simpatičan mlad momak na kojeg smo jako ponosni!

Nasa cerka koja uskoro puni godinu dana. Hej kad je prošla njena prva godina?! Tako je proletela da je nisam osetila. Sve one brige sa početka : kako cemo s dve bebe, biće naporno, kako ce je Bebac prihvatiti, da ne zapostavimo nekog....- sve je to prošlo, proletelo. Prošlo u divnim nasmejanim danima punim porodične harmonije kakvu nismo mogli ni da zamislimo. Bilo je i haoticnih dana normalno ali to je deo sarma života sa dve bebe! Ona je naša veselica. Neverovatna beba koja je uvek nasmejana i živahna. Od miloste je zovemo tasmanijski djavo! 😀 To skače, to vrišti, to peva! To jede plazmu, smoki i pomfrit pre prvog rodjendana sto nisam mislila da ce se desiti ( izvinite mame sa zdravom hranom). To malo čudo tapše sama sebi za svaki uspeh i to sa osmehom koji obara s nogu. Ta mala mrvica koja se rodila sa 2 kg i 900 g ( sto je meni bilo sitno) sada lezi na podu na stomaku i jednom rukom ( ponavljam, jednom!) pomera hranilicu u kojoj je njen brat sa 17 kg napred nazad kao da je u teretani! Toj maloj gospođici se bukvalno svaki prolaznik na ulici zaustavlja da prokomentarise kako je slatka. Ta moja mala obožava sve oko sebe a najviše svog brata na sta sam najponosnija! Ta iskra u njenim ocima u trenutku kad ga vidi je neopisiva i ujedno garancija meni i muzu da smo napravili sjajnu stvar sa ovom malom razlikom medju njima! Ta mala nas čini ponosnim mamom i tatom!

Naša deca. Vragolancici. Lepotancici. Produžetak mene i moje ljubavi/ muza mi. Nas život, naša sreća, nas uspeh. Naša deca- nas ponos!

  Jedna mama, dvoje male dece i izlazak napolje

        Vec i sam naslov deluje haoticno! 😀 Ne mogu da zamislim kako je tek mamama sa troje i vise dece, one su za mene posebna kategorija majki i svaka im čast.

Zapravo sam izlazak napolje i nije tako strašan. Urnebesnije je vraćanje kući. No, da krenem od početka.

Sve ja to fino organizujem. Obično spavaju u isto vreme popodne, za to vreme i ja odmaram jer mi je potrebna snaga za kasnije. Cim ustanu jedu istovremeno, iz jedne velike cinije- kasika jednom, kasika drugom i tako ih oboje nahranim za pet minuta. Podrazumeva se da sam stvari za napolje vec spremila i stavila u kolica a to znaci jedan ranac sa zajedničkom presvlakom ( i to sa puno presvlake jer je u toku navikavanje na tutu), tuta, kesa sa uzinama, voda, igračke za napolje. Sve je to nagurano u kolica tačno određenim redosledom u zavisnosti od prioriteta.

Dalje... Dok se oni igraju ( ako imam sreće u miru, bez vike i placa) spremam sebe i to u potpunosti. Zatim spremim njih jedno po jedno, onda Bebanu stavim u hranilicu a Bebac se vrti po kući dok ja trčećim korakom spuštam kolica ispred zgrade a onda još brzim takodje trčećim korakom upadam u stan, grabim Bebanu iz hranilice koja vec zavija od placa, stavljam torbu na rame i naočare na glavu, ubedjujem Bebca da ostavi plastelin i da očisti ruke- konačno krećemo. Naravno, do dole polako idemo, brojimo svaki stepenik a Bebana me za to vreme cupa i pokušava da mi skine naočare s glave.

Odlazak do odredišta prolazi uglavnom mirno. Da, nekad smo spori ali to je samo zato sto moramo da pokupimo svaku bobicu sa poda, da sednemo na stolicu ispred komsijskog frizerskog salona, da sednemo na svaki prag radnje, da pipnemo svakog prolaznika, da naglo skrenemo unazad, da hiljadu puta bacimo flašicu s vodom iz kolica, da tražimo smoki, da pijemo vode, da brišemo ruke vlažnim maramicama jer smo pipnuli nesto sto ne treba, da prokomentarisemo svaki auto koji prodje, da igramo pored svakog kafića gde se čuje muzika... Inače smo brzi!

Kad dodjemo do setalista ima par mesta koje posetimo- prvo idemo u veliki park koji je u sklopu kafića a i mama to najviše voli jer moze da popije kafu makar s nogu! Tu provedemo najviše vremena, eventualno obiđemo još dva parkića ali odlazak iz svakog je prepraćen sa glasnim Neeee. Onda idemo do cike koji svira harmoniku na ulici, tu se odigra uz pesmu, dve pa odemo do luna parka- to volimo i tu smo mirni.

Onda krece povratak kući. E tu počinje... Bebani se spava, postaje nervozna ( iako ta šetnja stvarno ne traje predugo) pa se izvija iz kolica, kenjka, place i baca sve sto joj se da. Bebac traži da se nosi jer se umorio a i nervozan je jer mu se piški ali neće na tutu napolju pa trpi. Ja pokušam da ubrzam korak i da skrećem pažnju- nekad uspe, nekad ne.

Pre neko vece kad smo se vraćali on je toliko plakao jer nije hteo vise da hoda- umorio se i hteo je da ga nosim. Deo puta sam ga nosila, deo je preplakao. Na kraju sam se iznervirala i strpala sam i njega u kolica kod Bebane uz veliki rizik da kolica puknu jer, normalno, nije predviđeno da nose 30 kg koliko skoro imaju zajedno. Ah te sreće sto se voze zajedno! Oboje su se smirili, nije bilo vise plakanja, i umesto mog straha da ce se počupati oni su se sve do kuće mazili! 😊 Bebana je bukvalno legla na brata i mazi ga po licu a on nju zagrlio i tapka je po ramenu. Njih dvoje tako zagrljeni uživaju a mama zajapurena, jedva diše, trčećim korakom pici ka zgradi gurajući tih 30 kg! Stižemo pred zgradu i ja od moje dece dobijam aplauz! E to je bio najbolji momenat! Kao da sam pilot u avionu pa dobih aplauz za bezbedan dolazak kući. Onda njih na ruke i za ruke vuci do gore, daj igračke da budu mirni pa trci dole po natrpana kolica svega i svačega i za čudo- još uvek čitava! I dok mi srce drnda ( sto bi rekli klinci) k'o ludo od malopredjasnjeg tempa brzo skidaj sebe, pripremaj deci večeru, spremaj krevete, hrani,tuširaj,oblaci i pakuj na spavanje.

Samo delic mog ludackog dana!

Mi sutra opet idemo u šetnju, a vi? 😀       

  Moze i drugacije      

Dok pevusim ovu pesmu od S.A.R.S.-a ceo dan onako usputno razmišljam sta sve moze da se uradi drugačije, sta sam mogla da uradim drugačije i sta sve MOZE da bude drugačije ako se potrudimo.

Sta sam mogla da uradim drugačije:

Za prosutim mlekom se ne place ali nije zgoreg da se podsetim ovih stvari;

1. Mogla sam da budem opuštenija celog svog života,

2. Mogla sam da izbegnem nepotrebna nerviranja,

3. Mogla sam da izbegnem energetske vampire a ne da ih trpim iz kurtoazije,

4. Mogla sam da NE provodim vreme sa osobama koje mi ne prijaju i da ne rušim svoje raspoloženje zbog bezvrednih stvari,

5. Hiljadu puta sam mogla i trebala da kažem NE,

6. Mogla sam i trebala da se suzdržim od odlazaka u krajnosti i da se držim zlatne sredine- u svemu,

7. Mogla sam slobodno da budem sebicnija jer mi ništa ne bi falilo- naprotiv,

8. Mogla sam da gledam isključivo svoj život i da me ništa drugo ne interesuje,

9. Mogla sam da ne gledam horore ( sta ce mi?!) vec da izbegnem i tih par pogledanih sa društvom vec da gledam isključivo komedije,

10. Mogla sam da budem optimista uvek, svakog dana i svakog trenutka svog života.

Sta sve moze da se uradi drugačije:

1. Ujutro moze da se ustane sa osmehom bez obzira na nedostatak sna ( jer se po jutru dan poznaje!),

2. Na iznenadnu teškoću moze da se slegne ramenima i kaže " sredicemo i to",

3. U obraćanju deci moze da se izbegne ono "ne" po sto puta vec da se umesto toga rečenica počne sa " probaj ovako" ili " hajde sad da radimo ovo..."

4. Mogu se ljubiti deca i muž još vise, češće i jače jer od viska glava ne boli,

5. Momenat u kome dete odbija da spava ili jede moze da prodje bez nervoze- neće, neće, neka radi onda sta hoće a ja cu da pijem kafu,

6. Moze se češće vidjati pa i čuti sa ono malo pravih drugarica,

7. Moze se naći par minuta za sebe i unutrašnji mir makar to podrazumevalo zaključavanje u kupatilo  dok jedno dete lupa na vrata i rukama i nogama, drugo vrišti u hranilici a muž hukce i ponavlja " uh uh kad cete porasti 'ajde Jelena izlazi vise!",

8. Moze se jedan dan proći i bez kuvanog ručka pa umesto toga nešto naručiti a sve vreme i energiju usmeriti na decu,

9. Iz kuće se moze izaći spreman za 6 i po minuta. Moze!

10. Deca se mogu ostaviti kod babe i dede na koji sat zarad oporavljanja kako fizičkog tako i psihičkog!

Sta sve moze da bude drugacije ako se potrudimo:

Ovo vazi na globalnom nivou;

1. Možemo da budemo ljubazniji jedni prema drugima pa ce nam komunikacija biti lepsa i lakša,

2. Možemo da izbegnemo negativizam i da razmišljamo pozitivno,

3. Svako u svakome moze naći nešto dobro,

4. Svako moze svoju profesiju da obavlja ispravno i da se trudi da se unapredi- tako ne bi bio problem poći bilo gde i obaviti bilo sta,

5. Svako moze i treba da oprosti onome ko ga je povredio, tako se svi čistimo i rasterecujemo,

6. Možemo se radovati sitnicama,

7. Možemo da pomažemo jedni drugima,

8. Možemo da pomognemo sebi kad god nam je to potrebno umesto da cutimo i trpimo- tako cemo i sebi a i drugima biti korisniji i bolji,

9. Možemo i trebamo da težimo konstantnom napredovanju,

10. Možemo da biramo ljubav umesto mržnje.

Sta još moze drugacije? 

 
                                 

  Baloni od sapunice 

        Pre neki dan sam bila bas loše volje. Jednostavno, tako sam ustala ujutro i tako je dan počeo. Sve me je nerviralo i izazivalo u meni loše emocije. Stalno sam se preispitivala ( radim to evo vec vise od dve godine) i kritikovala sebe zbog hiljadu i jedne stvari. Užasno sam samokritična i to je moja najveća boljka pa samo savršeno smatram dovoljno dobrim. Otkako sam postala majka to je uzelo maha pa je potpuno očekivano za mene da se rasplačem za sitnicu ako je u vezi dece! Tako sam se opet nešto kritikovala, razmišljala, dosta i psovala u sebi i slično. Da deca ne bi primetila moju nervozu ( a sigurno su je osetili) trudila sam se da budem vesela i igrala sam se sa njima.

U jednom trenutku sam počela da pravim balone od sapunice. Bili su oduševljeni a posebno se beba iz kolica radovala, mlatila je rukama i cičala. Sin je sedeo na dvosedu i s osmehom posmatrao kako ja razbijam balone ali kad su se baloni približili njemu uplašio se. Videla sam taj grč na njegovom licu i onda sam duvala balončiće u drugu stranu i kobajagi ih još jače razbijala. On me je posmatrao nekoliko trenutaka a onda me je oduševio- on je ustao i resio da se BORI!!! Skupio je hrabrost da se suprotstavi svom strahu- za dete od dve godine to je velika stvar koji god da je strah u pitanju!

Njegovo prvo približavanje balončićima je još uvek uz uplašeni izraz lica ali odlučan u svojoj nameri, razbio je jedan balon i video da to nije ništa strašno. Drugo prilaženje je vec smelije iako još uvek malo uplašen. Treći put, četvrti, peti se vec oslobađa i razbija nekoliko balona odjednom, šesti put smeje se i diže i noge kako bi kobajagi šutnuo balon i sve sa osmehom. Uspeo je, pobedio je strah! Usudio se da se pokrene i zato je uspeo! Neverovatno stvar za dvogodišnje dete!

Gledajući tu jednostavnu igru shvatila sam da se u njoj nalazi univerzalna istina- ako sedis i ne činiš ništa baloni ce ići pravo na tebe i upasce ti sapunica u oci ali ako se usudiš i suprotstavis onda mozes sve balone da razbiješ i da pobedis.

Baloni su problemi i teškoće u životu. Ako se borimo sa njima ojacacemo i moći cemo da ih pobedimo. Baloni su i nase negativne emocije. Moramo ustati protiv njih i aktivno i sa osmehom ih svaku probušiti.

Dok se moj sin borio protiv balona od sapunice osetila sam kako me jedna po jedna negativna emocija napušta. Svakim bušenjem jednog balona i meni bi se probušila jedna nervoza, briga, strah. Svojom snagom je lecio moje slabosti.

I shvatila sam- biće još dana sa balonima od sapunice. Biće još nervoznih i stresnih dana. I to je ok! Iz negativnog prelazim u pozitivno i to je proces. Ali resenje je samo u meni- hoću li sedeti i dozvoliti da mi sapunica ide u oci ili cu ustati i probušiti balone?

Ako moze dvogodisnje dete mogu i ja!            

 Mama kameleon  

Mame su neverovatno prilagodljiva bića. Kameleonska. Tokom samo jednog dana podsetim sebe na neke pripadnike životinjskog sveta vise puta. Evo kako:

1. Ujutro ustajem kao lenjivac. Dakle- jedva, sporo, razvlačeći se kroz kuću.

2. Dan započinjem kao hobotnica. To znači da radim jedno deset stvari istovremeno- presvlačim oba deteta, spremam doručak, rasklanjam haos od prethodnog dana, pokušavam da odem u kupatilo, dodajem željene igračke...

3. Kuvam kao flamingo. To podrazumeva da stojim pored šporeta na jednoj nozi, držeći bebu u rukama koju pridržavam tom dignutom nogom dok me starije dete vuče za onu nogu na kojoj stojim. Fantastična vezba za ravnotežu i koordinaciju, takodje odličan način za zatezanje zadnjice i nogu- provereno!

4. Ričem kao lav. Prvo iz prikrajka posmatram haos u najavi i kad vidim da će doći do nereda dreknem tako da me čuju i u tri zgrade pored naše.

5. Krijem se kao krtica. To znači da se krijem u wc- u samo da bih imala 2 minuta mira, krijem se u sobi da bih sama sa sobom mogla da se presvučem, krijem se u kuhinji i krišom jedem slatkiše...

6. Sedim kao gorila. Uglavnom sedim na podu i držim jedno dete u rukama dok me drugo dete jaše. Jedno dete mi čupa trepavice i zabija prst u nos a drugo skače po meni i zavlači mi ruke u majcu hvatajući me za grudi. Da, faza! 😀

7. Kupam se kao foka. Kad dobijem taj luksuz da stignem do kade uskačem u nju sva srećna prskajući okolo.

8. Umiljavam se kao mačka. Najčešće muzu, deci nema vajde. Pa stvarno mi trebaju baš te sandale iako su malo skuplje, toliko je prilika da ih nosim! A odljutiće me ona žuta torba sa resama koja je sad hit. Šta da se radi, i meni treba neki ventil! 😀

9. Emotivna sam kao slon. Imam srce za sve a najviše za svoju decu pa ih po celi dan ljubim i mazim.

10. Spavam kao sardina. To znači na ivici kreveta u položaju na leđima sa rukama preko stomaka. Ne  mrdam i ne dišem da se veličanstvo Beba/Dete ne probudi.

Eto tako. Mi žene smo čudo a kad smo majke tad smo kameleonski čudesne!  neverovatno prilagodljive.

  

                       Zablude o adaptiranom mleku  

        U ovoj priči ne želim da propagiram adaptirano mleko jer svi znamo da je majčino mleko najbolje za bebu. Svoje dvoje dece sam podigla " na flašicu" i samim tim sam se susrela sa gomilom stereotipa o kojima želim da govorim.

1. Adaptirano mleko nije otrov! Tako da- bez brige, deca se podižu i rastu i od njega.

2. Da li mama moze ili želi da doji je samo njena stvar. Iščuđavanja zato ostavite kod kuće kad vec hoćete da znate na koji način majka hrani svoje dete.

3. Beba koja se hrani adaptiranim mlekom treba da jede na 3 sata. Ma nije valjda?! Beba koja sisa treba da sisa na zahtev i to je ok a beba koja se hrani na flašicu ne ? A zbog čega to? Beba će da jede kad se bebi jede- tacka!

4. Pratiti tabele za količinu. Ovo je jedna od najvećih gluposti sto postoji! Koji će to doktor da odredi koliko je beba gladna?! A najgori su mi pedijatri koji pitaju koliko beba jede količinski i onda kad kažem koliko budu u čudu pa kažu- aaa pa to je puno za ovaj period! Nećemo da beba bude debela, prepolovi joj to! Ma stvarno? Ozbiljno? Kako znaš koliko je beba koja sisa pojela? Ta beba moze i 300 ml da pojede za obrok i to ne moze niko da zna a mojoj bebi je mnogo 150 ml? Sto ne kaže mami koja doji- debela ti je beba, na pola sisanja je odbij od sise? Zato sto je to glupo a glupo je i ovo, samo beba zna koliko je gladna i niko drugi.

5. Od adaptiranog mleka bebe su krupnije. Svašta! Znate, nije to koncentrat za pilice pa da se beba tovi sa njim! Vise puta su za moju decu prokomentarisali : a hrani se na flašicu, zato je tako krupan/ na. Ne prijatelju, nisu zato krupni vec zbog činjenice da nemaju na koga da budu sitni! Znate, ima nešto sto se zove GENETIKA pa ako smo svi u familiji visoki onda ni deca ne mogu biti drugačija. A druga stvar je APETIT. Moja deca jedu kao zmajevi od prvog dana. Sin je plakao kad sklonimo od njega prazan tanjir, mogao je da pojede koliko i ja. Cerka nije bas takva ali svakako dobro jede. I da, oboje su krupniji ali oboje su i VISOKI tako da nisu debele bebe kao sto je bio strah pedijatra. Cerka sa 9 meseci izgleda kao da ima bar godinu dana a sin sa dve godine izgleda kao da ima četiri. I to nije zbog adaptiranog mleka!

Ovo su najčešći stereotipi sa kojima sam se licno susrela. Svaku majku koja hrani bebu na flašicu savetujem isto- beba treba da jede kad hoće i koliko hoće s čim god da se hrani. Najvažnija hrana za bebu je MAMINA LJUBAV!

                     

  Kako vaspitavaju Rusi?

Zivim u primorskom mestu gde ima puno Rusa. Zaista puno! Kada idem ulicom vise cujem ruski jezik nego nas. Nisam nikad bila nesto preterano odusevljena njima jer znaju da budu bahati ali primetila sam jedan stil vaspitanja veoma specifican za njih koji mi se svidja i zbog kog ih postujem.

Ovih par stavki sam primetila kod bukvalnog svakog Rusa i to je nesto sto im je svima zajednicko.

1. ODLICNO PODNOSE HLADNOCU. Nisam nista spektakularno otkrila,to je vec svima poznato ali prosto moram da spomenem. Jednostavno,takav su narod,iz takvog podneblja dolaze i uvek se zacudimo kad ih vidimo sa bebama u moru kako se kupaju a mi u duksevima napolju. Oni od marta kupaju bebe na terasama,to je celicenje organizma i to njima nije nista jer znamo da se oni i na snegu kupaju! :)

2. ZDRAV DORUCAK. Svako,ali svako jutro za dorucak se jede kasa. Ne znam kakva je tacno kasa u pitanju ali jedna Ruskinja mi je rekla da je kod njih takav obicaj. I odrasli i deca svako jutro jedu kasu.

3. AKTIVNI SU. Cak i jako malo dete cete videti na nekim tockovima. Rolsue,bicikli,trotineti,skejt-  bordovi...samo da se kotrlja. I vrlo su spretni. Cele dane provode u igri,bave se sportom,penju se na drvece. Svako dete koje sam u zadnje vreme videla na drvetu je bilo rusko. Svako!

4. LEZERNO SE OBLACE. I odrasli a posebno deca su vrlo lezerni u oblacenju. Toliko da se odmah prepoznaju. Nema tu nekog sredjivanja za dnevnu varijantu posebno ako si sa decom u setnji. To je komotna odeca,udobna ravna obuca i obavezan ranac na ledjima, Sve mame Ruskinje koje su napolju sa decom imaju ranac na ledjima. I naravno svi su vec odavno bosi! :) Takodje,deca su DECA. Dakle nema preteranog sredjivanja,masnica,suknjica itd. Svi su u majcama,trenerkama,helankama...da mogu slobodno da trce,skace,penju se i prljaju.

5. NE VICU. Cak se ni ne dovikuju. Jos nijednom nisam cula da je neko od njih viknuo na dete. Ne znam na koju "komandu" dozovu dete koje malo dalje otrci,to jos nisam shvatila ali nikada nikoga od njih nisam cula da samo malo podigne ton. Neverovatno!

6. ZAHVALNI SU. I neguju zahvalnost kod dece. Imala sam priliku da u parku slusam troje dece i njihovu mamu kako medjusobno dele bombone i jedno 50 puta su jedno drugom rekli "spasiba".

7. VESELI SU. Jos nijedno rusko dete nisam videla da place i drami na ulici. Svi su nasmejani i u nekom trku. Suvise su zauzeti igrom da bi se zalili na bilo sta.

 I ne mozes da im se ne divis. Volela bih da poznajem licno nekog od njih pa da mi otkriju tajnu njihovog pozitivnog i , cini se, lakog vaspitavanja. Do tad mi ostaje da ih i dalje posmatram i              " hvatam cake". Sto puta sam se zamislila posmatrajuci ih i pitala sam se sta mi to radimo od nase dece? Jer dok nasa deca bulje u ekran i poziraju u " full" modnoj kombinaciji za instagram ( koju naravno ne smeju da isprljaju) njihova deca se veselo igraju na drvecu. Zato Rusi,kapa dole!

 Vodic za prezivljavanje    

    Skoro smo proslavili drugi rodjendan nasem sinu! Kakav krasan i velicanstven dan!!! Kad prodjose 2 godine? Doduse,na pocetku mi je sve to izgledalo jako sporo ali sad kad se osvrnem i vidim jednog velikog i vragolastog decaka,koji me muva sa osmehom za sve svoje nestasluke,pitam se kad je prestao da bude beba? :) Da,prolazi vreme brzo. Nama sada posebno brzo jer imamo i bebanu od 8 meseci pa sva ta svakodnevna i celodnevna frka oko njih dvoje ucini da ni ne primetimo kada prodje dan. A dani idu i oni rastu. Nama je i naporno ali nam je i prelepo. I zaista nam je svaki dan avantura.

Kao roditelji prosli smo svasta za sta u pocetku nismo bili sigurni jel tako treba,da li je ovako ili onako ok,kako da se postavimo kada....i mnogo toga. Sada vidimo da je SVE OK! Procitah skoro recenicu : " Ne postoji savrsen roditelj ali postoji roditelj koji se trudi."

Dakle,ovo je tekst za sve mame i tate koji u ovom trenutku imaju jedno ili vise male dece, za one koje sve ovo tek ocekuje kao i za one koji su sve ovo prosli. Mislim da ce se vecina pronaci u bar jednoj stavki!

1. Cesto ti se cini da nemas blagog pojma sta radis.

2. Mislis da su tvoja deca najlepsa i najbolja.

3. Ucinices sve da dete jede,makar to znacilo i ucene i podmicivanje.

4.  Uspavljujes dete sat i po vremena da bi spavalo 10 minuta.

5. Lezis pored uspavanog deteta pola sata dok ono bukvalno hrce u cvrstom snu. Ustanes i odmah se probudi.

6. Tvoje dete voli da grize tepih? Sve je ok!

7. Dete ti lize cipele? Ma ok.

8. Dete ti grli i ljubi zid? Potpuno ok.

9. Dete ti vadi ves iz fioke i baca po celoj kuci pa se cesto moze naci tvoj brushalter na trpezarijskom stolu.

10. Dete je naucilo da baca svoju pelenu u smece pa u smecu nalazis i patike,carape,igracke...

11. Dete te gleda dok piskis. Svaki put!

12. Dete spava preko tebe,na tebi, po celom krevetu dok ti visis sa ivice.

13. Kupanje duze od 5 minuta ti je misaona imenica.

14. Jedes stojeci i jednom rukom i to u roku od minut i po.

15. Seks dok su deca budna? Moze,ali treba da ste oboje brzi kao munje,snalazljivi i da ne obracate paznju na njihovu vrisku iz druge sobe. Ako to mozete cestitam! :)))

16. Odlazak u prodavnicu bez dece ti dodje kao mini odmor.

17. Pa da se ne lazemo,i odlazak do lekara takodje!

18. Beba obavezno kaki u cistu pelenu i to vec minut po oblacenju.

19. Dok presvlacis bebu drugi put starije dete za to vreme istrese kaku po podu. Smeje se nakon toga!

20. Skupis igracke a dete ih sledece sekunde opet prospe.

21. Sto vise trcis za detetom i pokusavas da ga stignes ono brze bezi od tebe. Obicno je to u centru grada!

22. Podjes da kupis sebi nesto a po stoti put kupis deci.

23. Koliko god ti se cinilo da to nije u redu ali cesto bi deci dala bilo sta samo da budu mirni 5 minuta.

24. U jednom trenutku se pitas kad ce vise da porastu a u sledecem si srecna sto su jos bebasti.

25. Mislis da svi bulje u tebe kad tvoje dete ima napad besa u javnosti? Ne brini,ne gledaju! Bar ne oni koji su to prosli,oni te razumeju.

26. Kada ustanes ujutru i vidis sta sve imas da obavis place ti se.

27. U stresnim situacijama duboko udahni i broj do 10, 50, 100....samo broj,broj,broj...Deluje kao klise ali uglavnom deluje. :)))

28. Samo sto usisas nesto se prospe po podu,obicno je to neki smoki,cips i slicno.

29. Iz prethodne stavke proizilazi i to da sredjena kuca ostane takva nekih 10 minuta maksimum!

30. Imas fantasticnu dekoraciju po zidovima od flomastera i cokoladnih prstica.

31. Takodje,cokoladni prstici najbolje idu uz staklene povrsine,sve staklene povrsine koje postoje u kuci!

32. Dete je pojelo malo vostanih boja? Ne brini,to mu nece smetati,iskakice. :)

33. Po stoti put citas naslove tipa " Kako da vas dvogodisnjak jede?", " Kako da vas dete slusa?" i      " Psihomotorni razvoj bebe". Ne brini,ti si mama! Mame cesto postanu MAMOPSEDNUTE. :)

34. Ponekad se osecas kao iscedjeni limun. To je normalno i bice toga jos.

35. Onog trenutka kad sednes da odmoris znaj da nema odmora! :) Tada se desi mnogo toga-probudi se beba,starije dete krene u histeriju oko necega,neko zvoni na vrata,rucak pokipi,zvoni telefon, laje komsijski pas...

36. Razgovor preko telefona je otezan jer pokusavas da das bebi zvecku,da skines dvogodisnjaka sa nogavice i da smanjis televizor. Na kraju odustanes.

37. Presvlacenje dece zna da bude pravi izazov! Beba se vrti i prevrce i tesko ju je zadrzati a starijem detetu je fora da te sprecava u oblacenju i gologuz bezi po kuci. To je fora,to je hit i to je smesno. Tako kazu deca i tacka! :)))

38. Kada dolaze gosti potrudi se da je kafa na visini,obicno na vrh neke komode ili cak ormara. Jeste da je gostima to nezgodno ali tako je kako je.

39. Izlazak napolje sa dvoje dece je sve samo ne zabavno! Bar ne roditeljima. Za 5 i po sekundi bi trebalo da se spremite oboje,da spremite decu,da spremite ranac,da proverite da li je sve po kuci ugaseno,da proverite da niste nesto zaboravili i da ne obracate paznju na njihovu vrisku i trcanje ka vratima u zelji da se sto pre izadje napolje.

40. Cim se kroci napolje dete se isprlja. To je decji zakon.

41. Cim se kroci napolje dete se ukaki.

42. Cim ti izadjes napolje nesredjen sretnes nekog koga znas.

43. Ako se uvece obradujes jer ces konacno u krevet ne brzaj! Tada deca obicno ne zaspe do ponoci!

Eto,ovo su neke sitnice kojih sam ja mogla da se setim. Ako ste se pronasli bar u jednoj stavki cestitam-vi ste roditelji! :)))

Budite slobodni pa dodajte jos nesto sto sam ja prospustila.

U svakom slucaju,nadam se da je ovaj vodic nekome bio od koristi.

UDAHNI, NE NERVIRAJ SE,PROCI CE. :)           

  Zbogom crtaci!

Zbogom crtaci!

Lepo nam je bilo druziti se sa vama neko vreme ali sada moramo da vas napustimo. Ne,ne! Vi ste svi jako fini crtani filmovi,sa lepim porukama,finim likovima,cesto duhoviti...pazila sam ja sta pustam svom detetu da gleda! Ipak,ovo je zbogom na duze vreme...

U zadnje vreme sam primecivala odredjeno ponasanje kod sina koje nije bilo uobicajeno za njega. Jednostavno postao je nezainteresovan za sve sto se oko njega desava. Kada ga zovemo retko se odazivao,igracke ga nisu zanimale vec je samo isao od jedne do druge,paznju mu nije nista moglo zadrzati osim boravka napolju,to je jedino voleo. Cak je postao nervozniji. Uplasila sam se i bogami i uspanicila! Zasto je takav,sta mu je??? Zasto se tako ponasa? Par dana smo muz i ja tako mozgali sta bi to moglo biti i zasto je takav,brinuli smo a opet ubedjivali sebe da je to sigurno neka faza.

Onda nam je sinulo. Sta je to sto on radi kada ga mi zovemo a on nas ne konstatuje? Gleda crtani. Sta je to sto on radi a mi mu ponudimo igracke? Gleda crtani. Sta je prvo sto uradimo kad ustane nervozan? Pustimo mu crtani. I eto uzroka! Nije nedostatak crtanog uzrok nervoze vec njegova prisutnost. Kad je najveseliji? Kad je napolju i NE GLEDA crtani. Realno,nije ga on ni gledao po ceo dan ali je ocigledno gledao i vise nego sto mu je potrebno. A na kraju krajeva na njegovom uzrastu je verovatnije da mu crtaci nisu trebali uopste! I resili smo-od sutra nema crtaca ni minut! Sklonicemo kompjuter ( srecom pa je navikao na kompjuteru da gleda jer je njega lakse skloniti,tv ga nikad nije zanimao), sto vise vremena cemo se igrati s njim da zaboravi na crtace i gledacemo promenu.

Od tada je proslo mesec i po dana i on je drugo dete! Prvi dan mu je verovatno bilo cudno a posle je vec islo nabolje. Kompjuter smo sakrili i malo po malo on je na crtace zaboravio. Postao je veseliji, smireniji, njegova igra sa igrackama sada je drugacija,smislenija i duza. Gleda nas pravo u oci,odmah se odazove, nalog poslusa iz prve. Pokazuje otvoreno zanimanje za sve oko sebe,za nas,za vrsnjake, vise se mazi,zove nas u igru...jednostavno sada je dete kakvo i treba da bude-razdragano,radoznalo i aktivno!

Ja jos uvek ne mogu da verujem da nisam ranije uvidela stetnost crtanih filmova na ranom uzrastu ali nikad nije kasno. Mislim da smo na vreme reagovali. Ne kazem da ih nece gledati kad bude imao 4,5 godina. Hoce ali i tada vrlo ograniceno. Sada kada se najvise razvija mu ne trebaju. Sve sto njemu sada treba smo mi,sestra,vrsnjaci,boravak napolju,pokret i igra!

Ovo je nase iskustvo i nadam se da ce jos nekome pomoci ako primecuje slicno ponasanje kod svog deteta. Mi smo se na vreme trgli i sada uzivamo! :)))

                          

  Muske i zenske igre

Skoro sam pocela da vodim svog sina u igraonicu. Iako ima godinu i osam meseci smatrala sam da je to pozeljno jer nemamo decu u svom okruzenju pa tako on nema neko drustvo za igru. Smatrala sam da ce se u drustvu druge dece i on malo opustiti. Medjutim,tamo su uglavnom starija deca pa on nema nekih dodirnih tacaka sa njima alii sam primetila jednu stvar-njegovu paznju su privukli sudovi. Igracke sudovi za kuvanje-komplet za devojcice ( kazem za devojcice jer je u roze boji pa bih apelovala na prozivodjace da vise ne prave tipske igracke i da ih ne odvajaju bojama ali uzalud pricam i nadam se). Tako je on fino uzeo sudove i doneo ih do stola i fantasticno se njima izigrao!

To se ponovilo svaki sledeci put pa sam resila da mu kupim jedan komplet da se dete i kuci igra. Muz je malo negodovao zasto kupujem sinu roze Dora set za kuvanje ali mi nista nije rekao jer je znao koliko sam bila uporna u svojoj nameri. Naravno,nas sin je bio odusevljen njima i rado se igrao kod kuce neko naredno vreme. Kazem-neko vreme,jer mu je i to dosadilo kao i svaka druga igracka.

Zato me je sve to nateralo na razmisljanje. Zasto su sudovi samo za devojcice a npr.autici samo za decake? Zasto namecemo deci stereotipe? Zasto ih delimo? Zasto ih ubedjujemo da nisu za nesto jer je to za drugi pol? Zar nije opste poznato da su neki od najboljih kuvara na svetu muskarci? Takodje,videla sam toliko fantasticnih vozaca koji su zene. U policiji ima zena. U vojsci takodje. O sportovima da i ne pricam. Zasto onda pravimo podele na musko i zensko dok su deca mala? Oni to em ne shvataju em ih je bas briga. Kako ce neciji sin da izraste u briznog muza i oca ako ga njegovo okruzenje od starta ubedi da je to " samo za zene".? Sta je lose u tome da se decak igra sudovima? Sta je najgore sto moze da se desi? Da ih sutra u braku opere umesto zene ili da ne daj Boze nesto i skuva? Mnogi ce da kazu da se tako stvaraju papucari i potencijalni homoseksualci. Ja kazem da se tako stvaraju brizni i nezni muskarci koji vole svoju zenu i nije im problem da joj se nadju u svemu pa i u pomaganju oko kucnih poslova. Za mene je moj muz savrsen jer me sto puta odmeni u kuhinji. Mnoge zene ce reci da je kuhinja zenska teritorija. Ja necu. Ja cu da sednem za sto i da uzivam u jelu koje je moj muz pripremio za nas. To ga ne cini manje muzevnim-bas naprotiv! Kad pokaze koliko mu je stalo do mene i dece i kad je nezan i predusretljiv samo se iznova zaljubljujem u njega. Upravo zato zelim i da moj sin bude takav prema svojoj zeni i deci. Ako decak uzme lutku u ruke svi ce ga zadirkivati i nazivati devojcicom. A on ce sutra znatii kako da se ophodi prema svom detetu sa ljubavlju i paznjom. Na kraju krajeva,mozda postane pedijatar!

Isto tako,svojoj cerki nikada necu braniti da se igra "muskih" igara. Pa valjda je normalno da sutra i ona vozi kola! Zato neka se igra auticma. Neka trci i skace,mozda ce se profesionalno baviti sportom.

Neka kopa zemlju,mozda ce biti arheolog.

Dete treba da se igra cega god pozeli. Dete treba da postane ono sto ono zeli a to ce moci jedino ako sve isproba.

A i poprilicno sam sigurna da se homoseksualac ne postaje igranjem sa lutkama i sudovima!

U nasoj kuci ce se svakako otvoreno pricati o svakoj temi pa i o toj. Zato nase dete nece biti homofob. I nece sutra braniti svojoj deci da se igra "muskih" odnosno " zenskih" igara.

Kad bi svi malo otvorili svoje vidike i jednostavno pustili decu da budu deca ovaj svet bi bio mnogo lepse mesto za zivot...

Do tad-odoh na cajanku sa sinom!

Mi sa prvim detetom VS mi sa drugim detetom

Nakon rodjenja drugog deteta primetili smo da smo sad mnogo opusteniji i da nam je sad sve lakse. Neko bi pomislio da je logicnije da je lakse kad je samo jedno dete u kuci ali sa nama to nije sluucaj. Ovo su osnovne razlike nas kao roditelja sa prvim detetom i nas kao roditelja sa drugim detetom:

PLANIRANJE TRUDNOCE

1.Sa prvim detetom:

   Nadugacko i nasiroko pricamo o tome kako zelimo bebu,kako bi to bilo divno,kakvi cemo biti  roditelji…

   Sa drugim detetom:

   Hocemo jos jednu bebu? Hocemo!

2. Sa prvim detetom:

    Odradjivanje svih vrsta analiza,obilazenje doktora,odlazenje na folikulometriju da se “uhvate”             plodni dani i sl.

    Sa drugim detetom:

    Jednostavno uzivamo u nasoj ljubavi.

3. Sa prvim detetom:

    Nerviranje zasto nije uspelo iz prvog puta!

    Sa drugim detetom:

    Ne opterecujemo se i ne razmisljamo o tome i gle cuda uspeva iz prvog puta!

UTVRDJIVANJE I OBJAVLJIVANJE TRUDNOCE

1. Sa prvim detetom:

    Nemam pojma da sam trudna.

    Sa drugim detetom:

    Odlicno znam da sam trudna i pre testa.

2. Sa prvim detetom:

    Radim dva testa,vadim krv i trceci zakazujem pregled kod lekara.

    Sa drugim detetom:

    Radim drugi test cisto da potvrdim prvi.

3. Sa prvim detetom:

    Objavljujemo trudnocu na sva zvona,svi placu od srece.

    Sa drugim detetom:

    Objavljujemo trudnocu malo kasnije nekako strepeci sta ce nam nasi najblizi reci iako smo  planirali tako malu razliku medju decom.

TOK TRUDNOCE

1. Sa prvim detetom:

    Jedva cekamo svaku kontrolu kod lekara,svi znaju kad imam koju kontrolu a nakon toga izvestaj se  raportira i uzoj i siroj rodbini.

    Sa drugim detetom:

    Jedva organizujemo cuvanje starijeg deteta da bih otisla kod lekara,kratko prokomentarisemo da je sve ok.

2. Sa prvim detetom:

    Dani mi prolaze sporo,brojim nedelje i mesece do porodjaja,citam po internetu sve sto me zanima o trudnoci i uglavnom samo panicim zbog toga.

    Sa drugim detetom:

    Dani mi lete i dok sam se okrenula vec sam u 9-om mesecu,nemam vremena ni u wc da odem a kamoli da citam svasta na internetu i dani mi prolaze u trcanju za starijim detetom.

3. Sa prvim detetom:  

    Samo lezim jer mi je receno da mirujem,donose mi hranu na tacni u krevet,sredjuju kucu umesto mene,vezuju mi pertle…

    Sa drugim detetom:

    Trcim,skacem,igram balet,preskacem kamenje dan pred porodjaj,valjam se sa starijim detetom po podu,nosim ga iako ima 16 kg,kuvam,cistim,spremam…

4. Sa prvim detetom;

    Nervozna sam,placljiva,imam ceste promene raspolozenja…

    Sa drugim detetom:

    Nemam vremena da se bavim sopstvenim emocijama jer imam posla preko glave.

5. Sa prvim detetom:

    Samo spavam,spavam,spavam…..

    Sa drugim detetom:

    Retkoooo spavam!

6. Sa prvim detetom:

    Spavam okruzena sa brdo jastucica i trazim odgovarajuci polozaj.

    Sa drugim detetom:

    Kad ugrabim priliku da spavam ni obican jastuk mi ne treba,spavam sedeci,stojeci…

PORODJAJ

1. Sa prvim detetom:

    Porodjaj traje 25 sati ali je lak.

    Sa drugim detetom:

    Porodjaj traje 5 sati i takodje je lak.

2. Sa prvim detetom:

    Sokirana sam tolikim bolom i traumirana.

   Sa drugim detetom:

   Znam sta me ceka pa mi taj bol ne predstavlja nikakav problem i lakse sve podnosim.

DANI U PORODILISTU

1. Sa prvim detetom:

    Osecam da je u meni eksplodirala hormonska bomba ,jako sam nervozna,uplasena i nesigurna.

    Sa drugim detetom:

    Sve sto osecam su sreca,mir,sigurnost.

2. Sa prvim detetom:

    Plasim se da uzmem bebu u narucje da ga ne bih povredila.

    Sa drugim detetom:

    Normalno uzimam bebu bez straha.

3. Sa prvim detetom:

    Kad place ne znam da ga smirim.

    Sa drugim detetom:

    Kad place ja sam mirna i lako smirim i nju.

4. Sa prvim detetom:

    Muz mi dolazi u posetu i hrani me dok ja lezim.

    Sa drugim detetom:

    Normalno jedem sama.

5. Sa prvim detetom:

    Smalaksala sam sve vreme i iscrpljena.

    Sa drugim detetom:

    Dobro se osecam,jedem,setam…

6. Sa prvim detetom:

    Iz porodilista izlazim nervozna,zadihana,sa bolnom ranom i gundjam jer mi sve smeta.

    Sa drugim detetom:

    Iz porodilista izlazim vesela,nasmejana,ranu gotovo i da nemam,lepo caskam sa muzem.

PRVI DANI U KUCI

1. Sa prvim detetom:

    Gledam u njega kao u vanzemaljca i apsolutno nemam pojma sta treba da radim.

    Sa drugim detetom:

    Gledam u nju smireno i znam sta me sve ocekuje.

2. Sa prvim detetom:

    Ne umem da razaznam glad od grceva pa je prvih dana vise gladan nego sit jer sam ga samo dojila a nisam imala dovoljno mleka.

    Sa drugim detetom:

    Dojim i dohranjujem onda kad vidim da treba i nemamo nikakvih problema,ni grceva,ni gladi ni placa.

3. Sa prvim detetom:

    Povijam bebu nespretno,dok stavim siroki povoj preznojim se, na pocetku pokusavam vise puta.

    Sa drugim detetom:

    Povijam bebu ekspresnom brzinom i sigurno.

4. Sa prvim detetom:

    U prvom kupanju bebe ucestvuje nas petoro: baba da ga drzi jer je sigurnija,ja da perem i polivam,tata da drzi peskir,stric da sve to snima i deda da gundja iz hodnika kako bismo mogli da budemo jos pazljiviji .

    Sa drugim detetom:

    Bebu kupam sama. Drugi clanovi porodice brinu o starijem detetu i o svojim poslovima.

5. Sa prvim detetom:

    Tokom noci muz ustaje da spremi flasicu.

    Sa drugim detetom:

    Hranim dete sama jer je muz sa starijim detetom.

6. Sa prvim detetom:

    Ujutru dete preuzima baba da mi mozemo jos malo da odspavamo. 

    Sa drugim detetom:

    Organizujemo se sami i manjak sna nam vise ne pada tako tesko-verovatno jer smo uvezbani.

BABINE

1. Sa prvim detetom:

    Svi odmah dolaze da vide bebu.

    Sa drugim detetom:

    Nemamo goste odmah i imamo veci vremenski interval izmedju grupa gostiju.

2. Sa prvim detetom:

    Ne zelim da niko pipa bebu,nervozna sam i to mi smeta.

    Sa drugim detetom:

    Nemam nista protiv da neko uzme bebu u narucje,ne plasim se da ce neko da je slomi ako je uzme. 

3. Sa prvim detetom:

    Smeta mi kad su gosti bucni.

    Sa drugim detetom:

    Ne smeta mi kad su gosti bucni.

SETNJE SA BEBOM,POZNANICI I NEZNANCI

1. Sa prvim detetom:

    Oblacimo ga kao da zivimo u Sibiru,to su slojevi odece i nekoliko prekrivaca uz stalno popravljanje,pokrivanje i proveravanje usput.

    Sa drugim detetom:

    Oblacimo dete u skladu sa temperaturom i uzivamo u setnji.

2. Sa prvim detetom:

    Nerviraju me komentari drugih ljudi vezano za moju bebu ali uglavnom nista ne odgovaram. 

    Sa drugim detetom:

    Takodje me nerviraju komentari ljudi koji se mesaju ali sad znam da odgovorim kako treba.

POSETE LEKARU

1. Sa prvim detetom

    Prva prehlada se dozivljava dramaticno i panicno.

    Sa drugim detetom:

    Naravno da nam nije svejedno ali smo i svesni da nije nista strasno.

2. Sa prvim detetom:

    Za posetu lekaru se organizujemo kao da idemo na put.

    Sa drugim detetom:

    Nosim samo ono sto mi treba.

3. Sa prvim detetom:

    U ordinaciju ulazimo nas troje sa bebom ( ja,tata i baba) sa sve ogromnom nosiljkom i tako zauzimamo vecinu ordinacije.

    Sa drugim detetom:

    Ulazimo samo beba i ja.

USPAVLJIVANJE BEBE

1. Sa prvim detetom:

    Na rukama,ljuljajuci,pevajuci,u krevecu,na krevetu, u kolicima,u kolima….

    Sa drugim detetom:

    Na krevetu i jako malo na rukama,brzo se uspava.

BEBA PLACE

1. Sa prvim detetom:

    Uspaniceno smirivanje bebe koje nema nikakvog efekta jer ja sama nisam mirna.

    Sa drugim detetom:

    Pribrano smirivanje deteta koje odmah daje rezultate.

2. Sa prvim detetom:

    Molim se Bogu i svim svecima da se beba smiri a zatim psujem i nerviram se jer osecam da nesto radim pogresno. 

    Sa drugim detetom:

    Svesna sam svega,zasto place,kako place,koliko place i u stanju sam da adekvatno delujem.

Ovo je samo delic primera kako smo kao roditelji prvog deteta bili dosta drugaciji nego kao roditelji drugog deteta. Razlika je u nasem osecaju sigurnosti,smirenosti i samouverenosti.

Naravno da nam nije jedno dete bolje od drugog,ali nam jeste bilo lakse sa drugim nego sa prvim a sve zahvaljujuci iskustvu. Da dobijemo i 10-to dete verovatno bismo bili eksperti.

Nasa deca se razlikuju u svojim licnostima,imaju potpuno razlicite naravi i to se videlo od njihovih prvih dana-takvi su i sad. Oni su kao nebo i zemlja. Kao roditelji smo imali razlicite pristupe njima ali ljubav,paznju i neznost im dajemo podjednako i isto. Takodje znamo da u svakom trenutku dajemo svoj maksimum-a to se valjda racuna? Svesni smo da smo u mnogim situacijama mogli bolje ali tada smo radili kako smo najbolje umeli i sa najboljim namerama. Naravno da gresimo i gresicemo, i mi kao roditelji neprestano i svakodnevno ucimo. 

Jedna izreka kaze: " Starije dete dobije brizne roditelje a mladje iskusne". To je tako. A najbitnije je da ih volimo najvise na svetu!

 Zrtva-potreba ili preterivanje?

Citam skoro clanak koji se zove : " Ne zivite za svoju decu". Naslov je mozda malo grub i na prvi pogled deluje pogresno ali prica itekako ima poentu. Ne mogu da kazem da se nisam zamislila. Naravno da svi zivimo za svoju decu,naravno! Naravno da su ona na prvom mestu-trebala bi biti ako si normalan i dobar roditelj. Ali ne radi se o tome vec da roditelji ne treba zbog dece da izbrisu sve ostalo. Da ne treba da prestanemo da postojimo kao jedinke koje imaju svoje zivote,hobije,   interesovanja,poslove...generalno zivot. Naravno da se to ne odnosi na period bebe! Mnogi se "zbune" pa nastave da zive mladalackim nacinom zivota i kad stigne beba a to je pogresno jer dete pati! Detetu je potrebna majka,uvek ali prvu godinu posebno. Majka bi trebala da bude odgovorna i nesebicna. Da je tu. Ali kad dete malo poraste pa na dalje,sta onda? Treba li da se visi nad glavom tom detetu? Treba li mu biti na usluzi 24h? Treba li zena da odustane od svog posla u potpunosti da bi bila kuci sa decom? Sta onda? Sta se desi kad ona odrastu i odu svojim putem? Zena ostaje sama. Sama je jer je sve dala,sve je odbacila,nista nije sacuvala za sebe.

To se odnosi i na brak generalno. Ooo kako se odnosi i na brak! Ljudi cesto zaborave da budu muz i zena i vrlo cesto postaju samo mama i tata. Samo to. Drugo se zaboravi. Surov je danasnji zivot. Surovi su ljudi. Niko nikog ne pita moze li,kako mu je...plati jedan racun,plati drugi,plati ovo,plati ono... a gde je tu zivot? Pa za decu treba jedno,pa drugo...i muz i zena lako odu u zaborav. Ostanu samo cimeri,drugovi,roditelji...ali njihov odnos propada. I to me je zastrasilo! Doduse,sigurna sam da se nama to ne moze nikad desiti. Tek smo na pocetku da tako kazemo. I volimo se bezgranicno. Ali zar nije mnogo parova toliko mislilo? Zar se nije mnogo parova toliko volelo? Jeste,mnogo ih je...ali su zaboravili usput sta je bitno. Zaboravili su da vole sebe i svog partnera,voleli su samo svoju decu.

Da bi deca bila srecna i zadovoljna moramo i mi,nema vece srece za dete nego kad se mama i tata vole,a na tome treba raditi.

Hoce li mom detetu nesto faliti ako ja odvojim 15 minuta za sebe dok se on igra a tata ga cuva? Hoce li mu biti nesto ako ja nalakiram nokte ili sredim kosu umesto sto i nakon godinu dana bdim bez prestanka nad njim? Jedna je stvar kad je dete beba i kad je zena sama tada. Ali kad se neki ritam uspostavi,kad beba malo poraste i dobije sopstvena interesovanja,hoce li mu biti nesto? Hoce li mu nesto faliti da ga pricuvaju baba i deda da mama i tata odu na 2 sata do bioskopa? U kupovinu bez deteta? Ili bilo sta drugo? Nece. Nece i treba to konacno da shvatimo. Osecaj krivice za ovakve stvari je neosnovan i treba ga izbaciti. Ne treba da zaboravimo ni nasa zadovoljstva u trenutku kada je dete podmireno.

Volite se muzevi i zene! Volite sebe i svoje ljubavi. Decu svakako volite najvise.

Kao sto kaze moj dragi pre neko vece: " Sreco hajde ostavljaj taj komp i dodji da se mazimo!"

Mazite se,ljubite i grlite. Volite se i budite srecni. Svi to zasluzujemo! :)))

O da...ja sam helikopter mama!

Pronadjoh sebe u jednoj podeli mama,ima nekih 13 tipova ( mada bih ja dodala jos) i nasla sam se u tipu helikopter mame.... Ako neko ne zna kakav je to tip- to je mama koja leti oko svog ceda kao helikopter pazeci da se ne udari,ne padne,da mu nesto ne fali...nisam bas ponosna sto sam u toj kategoriji jer nikad nisam mislila da cu biti ali eto,tu sam.

Zasto me je ovo navelo na razmisljanje? Pa tekst je govorio o tipovima mama u parkicu. Sad,jos nismo dosli do toga jer mi je dete tek napunilo godinu dana ( a naravno nijedan parkic kod nas nema nista za tako malo dete pa nismo ni isli), i drugo dete je na putu,ali to nas uskoro ceka. O daaa,uhvatila me je panika unapred... Sta ako padnu,sta ako se povrede,sta ako ih neko gurne ili udari,sta ako im neko otme igracku ,sta ako pocnu da vriste jer hoce na tobogan koji nije za njih ( jos uvek),sta ako se bas povrede....i jos milion pitanja. Vec vidim sebe kako jurcam za njima i pazim na svaki njihov korak-sto je pogresno.

Ne mogu da se ne setim sebe kao deteta. Ludo hrabro dete,svuda sam bila...Zamislite kombinaciju hrabrosti i trapavosti! U roku od dve godine polomila sam obe ruke,uganula nogu, ritnuo me je konj i zaradila sam nekoliko trajnih oziljaka. I sve to bez plakanja! Da,da...u drustvu je bilo sramota plakati tako da- stisni zube i teraj. Nikad se nije pravilo pitanje gde sam,pa tu sam,tu okolo...uglavnom,isla sam kuci na rucak i veceru. Igre su nam bile imitiranje Tarzana i ljuljanje na improvizovanim lijanama,naravno boravak na drvecu se podrazumevao,sa najvecih tobogana sam se spustala i naglavacke i stojeci,visila sam naopako sa penjalica drzeci se samo nogama,prevrtala sam se preko sipki...kao i sva druga deca uostalom. Jednom prilikom sam cak pila i vodu iz bare jer smo se igrali rata a " u ratu se tako radi"!!! I cik pogodite-nije mi nista falilo! Nisam dobila nikakvu zarazu,nista...

A sad kad pomislim da moja deca mogu sve to da rade zeludac mi se okrene! Pa to je opasno!!! Kako da ih pustim? Kako da ih pustim napolje bez nadzora??? Pa sta se sve danas desava...Kako cu???

Ufff....ne znam,za pocetak da preguramo park bez nekog veceg stresa pa cemo za ovo dalje videti. Da,mnogo se plasim. Da,panicim. Da,to ne valja i ne ponosim se time. Trebace mi malo vremena da se na to naviknem valjda...ali navici cu se. Kao i sve ostale mame. I rado cu se druziti sa svim tipovima mama u parkicu....zapravo postoje samo 2 tipa sa kojima ne mogu i necu da imam nikakav kontakt,to su mama hvalisavac: moje dete je u dubku od treceg meseca,bla,bla,bla....da a ja sam toliko prosta i glupa da ti poverujem! I tip nezainteresovane mame-njeno dete divlja i maltretira sve redom a nju apsolutno ne zanima da odreaguje. E pa,odreagovala bi na kraju,necu se svadjati pred detetom ali se necu ni sklanjati,kod mene nece funkcionisati ono-dosli divlji i isterali pitome! A ne,ne u ovom parku! Tako da,to su jedina 2 tipa koja me ne zanimaju,sa svima cu se rado druziti. I naravno reagovati ako moja deca budu ta koja prave problem. Sto ce biti tesko s obzirom na onaj helikopter u mojoj glavi! :)))

Jesam,ja sam helikopter mama ali svecano obecavam da cu se truditi da taj helikopter ne ometa moju decu u odrastanju. A ja cu nervne slomove vec nekako da prezivim u sebi...:)))

   7 razloga zbog kojih je dobro sto smo napravili  malu razliku medju decom  

       Pre nego sto sam zatrudnela po drugi put moj dragi i ja smo razmisljali o tome koliku razliku da napravimo medju decom-malu ili veliku. Jako brzo smo se odlucili na malu razliku a evo i zbog cega:

= Prvi i najbitniji-bliskost medju decom. Smatramo da deca slicnog uzrasta imaju ista interesovanja, mogu zajedno da se igraju svega,imaju ista razmisljanja. Jedno izadje iz jedne faze,drugo udje. Ta faza ce nama duze da traje ali kad prodje,prosla je,nema vracanja na nju nakon nekoliko godina.

= Odsustvo ljubomore. Dete u ovom periodu nece ni shvatiti sta se desilo,videce da je nesto drugaci-je ali i to ce brze da prodje i brze ce prihvatiti prinovu za razliku od dece gde je razlika 3,4,5 godina koje su dokazane kao godine gde je ljubomora najizrazenija. Takodje,deca prva secanja formiraju tek sa 3 godine,retko sa 2,tako da ce u prvim secanjima naseg starijeg deteta brat-sestra vec biti tu.

= Bice im zanimljivije. Starije dete ce od starta imati nekog za igru a mladje ce brze napredovati uz starije.

= Nama ce u pocetku biti napornije ali kasnije mnogo lakse. Kada deca stasaju za vrtic ( a necu da ih upisujem pre 3 godine) mi cemo moci da se vratimo u neke nase tokove. Da se posvetimo sebi sami-ma,nama i nasim poslovima koje necemo prekidati jer nakon 3,4 godine dolazi drugo dete pa sve is- pocetka.

= Dok smo uhodani i u bebecem ritmu bice nam lakse da sve projemo opet. :) Sve smo to prosli sko-  ro,svega se secamo,sve nam je sveze,imamo energije....

= Za par godina porodicne aktivnosti ce biti bogate,zanimljive,i svi cemo moci da ucestvujemo,to ne bismo mogli da tada imamo dete od recimo 5 godina i bebu.

= Briga o dve bebe je izazov i avantura koju jedva cekamo da prodjemo! :)))                      

                      Majka kakva želim da budem

" Bicu najbolja majka na svetu!!!"

Tako sam govorila u prvoj trudnoci. Zahvaljujuci svojoj struci znala sam mnogo o psihologiji deteta i o nezi pocev od rodjenja pa do polaska u skolu. Sa svim tim znanjem i mojim tipom licnosti ja cu biti najbolja majka. Definitivno. Sigurno 100 posto!

I onda sam se porodila. I videla taj maleni zamotuljak i te plave oci koje je lagano otvorio i pogledao me kao malo mace. I zaljubila sam se u njega momentalno. I nasla se u nebranom grozdju. Sta sad da radim? A to pitanje me je docekalo mnogo puta kad smo stigli kuci. Ne prestaje da place,nemam mleka,plasim se da ga ne povredim kad ga uzimam i spustam,plasim se da mi ne ispadne dok ga kupam,ne mogu da ga smirim...i stvorila se nesigurnost. I jaaakooo los osecaj...Osecaj da sam losa majka. I da ja to ne znam. Ne umem. Svi drugi su bolji od mene...

I onda smo poceli da se navikavamo jedno na drugo. Poceo je da raste. Da jede bolje,spava duze. Onda sam se i ja malo oslobodila. Navikla. Postala spretnija. I malo sigurnija u sebe. Ali nisam prestala da se pitam. Preispitujem. Radim li ovo dobro,gresim li u ovome... ?

Mastala sam o tome da sve tece savrseno. Da beba nikad ne place,da se smiri cim ga uzmem,da ga uspavam za 5 minuta...naravno,to ne moze. On ima svoj karakter. Nestrpljiv je,bucan. Hoce sve sad i odmah! Trebalo je prilagoditi se tom karakteru. Shvatiti da sve ima svoj tok. I shvatila sam da ne mogu biti savrsena majka jer savrsenstvo ne postoji. Mogu samo da se trudim da budem najbolja sto mogu. Da dam svoj maksimum. I da ne pravim greske koje ce uticati na njegova osecanja i njegovu licnost. Sad cekam drugo dete. To su dve bebe u kuci i bice tesko,znam. I neka ce jer ce biti lepse i lakse njima,lepse je odrastati zajedno,imati ista interesovanja i biti tako blizak. A vec imam iskustva pa ce biti malo lakse,bar u onom pocetnom osecaju. Lakse cu se snaci. I bicu im najbolja majka. Postoji nekoliko stavki koje su obavezne za ispunjavanje da bih bila zadovoljna i da bih bila dobra majka svojoj deci. To je sledece;

1. Volim svoju decu najvise na svetu i ne postoji nista sto moze da bude ispred njih! Oni su na prvom mestu-zauvek!

2. Necu ih nikad uvrediti i povrediti im osecanja. Mogu da viknem i znam da cu vikati ponekad,  prosto je neizbezno jer sam covek od krvi i mesa i nece mi uvek biti sve na taman. Ali necu ih vredjati. Nikad!

3. Nikad ih necu uporedjivati sa drugom decom niti njih medjusobno. Ne moram ni da objasnjavam zasto....

4. Nikad ih necu tuci. Prosto necu. Do sad nisam imala nista protiv " cuske" u situacijama kada je ugrozena bezbednost deteta a ono to ne shvata ili kad ono dira drugog...ali nadam se da cemo to izbeci. Da ce nasa deca uciti kroz nase primere. U svakom slucaju,nece biti batina.

5. Pomagacu svojoj deci ali necu obavljatii stvari umesto njih. Zelim da moja deca budu samostalna i da se oslanjaju na sopstvene snage. Zelim da odgajim ljude sposobne za samostalni zivot.

6. Pusticu ih da donose sopstvene odluke i necu dozvoliti da se oslanjaju samo na nasa misljenja. Neka su te odluke pogresne,moraju da nauce da misle svojom glavom i da preuzimaju odgovornost.

7. Usadicu im veru u sebe i jako samopouzdanje. Da bi cvrsto stajali na zemlji i da bi bili stabilne i srecne osobe moraju da imaju optimizam u sebi i veru u sebe.

8. Necu ocekivati od njih ono sto i mi sami ne ispunjavamo. Na primer,volimo ponekad da jedemo ispred tv-a...samim tim,ne mozemo ni njima to uvek da branimo.

9. Zelim da moja deca budu svestrana. Da podjednako vole i pozoriste i sport. Da znaju mnogo o raznim stvarima. Da se ne uznemiravaju zbog ocene. Da uce ono sto oni zele i sto ih ispunjava. Da biraju svoj put sama.

10. Provodicu mnogo vremena sa njima. Igracu se sa njima. Citati bajke pred spavanje. Igracu fudbal i praviti im lutkarske predstave. Necu da perem sudove kad me traze. Necu nista drugo da radim kad me zovu da budem sa njima.

11. Necu propustiti nijednu utakmicu ili skolsku predstavu. Necu,jer ne postoji nista bitnije na svetu od toga.

12. Naucicu ih da rade sa osmehom. Da imaju radne navike. Da pociste za sobom. Da im nije tesko nista od kucnih poslova. Da dzeparac nekad treba i da se zaradi. Da decak treba da zna i da skuva rucak ( ili napravi sendvic dok je manji :))) ),da treba da zna da upali ves masinu. Ako budemo imali devojcicu volela bih da zna da promeni tocak na autu kad poraste,ili da promeni sijalicu,osigurac...

13. Trudicu se da budem strpljiva. Stabilna. Mirna. Cak i kad mi nije do toga. Moja deca uce od mene,ja sam im najveci primer. I zato moram da budem pribrana.

14. Volecu njihovog tatu kao i sada. Kao i prvog dana. Ljubicu ga i grliti pred njima jer nema nista lepse za njih nego kad se mama i tata vole.

15. Zelim da jednog dana budu zreli i cestiti ljudi. Ostvareni i srecni. Zelim da mi kazu: hvala ti mama! Radila si najbolje sto si umela i uradila si dobar posao!

Da,zelim da im budem najbolja majka na svetu! Da budu srecni i zadovoljni. Necu uvek uspeti da odrzim red,necu uvek uspeti da budem smirena,gresicemo i mi i oni...ali trudicu se svim silama da ispunim sve od navedenog. Dacu najbolje od sebe da njima bude dobro. Volecu ih najvise na svetu!